„Nemoj da ga navikneš na ruke!”

Mislim da nema novopečenih roditelja koji se nisu sreli sa ovom rečenicom. U pitanju je jedna od najvećih zabluda u vezi sa novorođenim bebama.

Ne treba zaboraviti da je beba provela devet meseci u maminom stomaku slušajaću njene otkucaje srca. Bila je u vodi, u toplom i mračnom. Odjednom se našla u spoljnom, za nju potpuno nepoznatom svetu gde je mnogo zvukova i svetla. Potreban joj je majčin zagrljaj kako bi se osetila bezbedno uz ono što joj je poznato: zvuk maminog srca, mamin miris i toplota njenog tela. Kada smo ovoga svesni onda nam je i lakše da shvatimo zašto je za bebe bliskost jednako važna kao hrana

Kada odlučimo da pustimo dete da „jača pluća” ili pazimo da ga ne razmazimo, jedino što zapravo činimo je narušavanje poverenja. Dete koje vas doziva da ga uzmete, shvata da vi nećete doći i ispuniti njegovu potrebu za dodirom. Ako imamo u vidu da dete do godinu dana ima samo potrebe, a ne i želje, postaje jasno da ga nošenjem ne možemo razmaziti, baš kao što ga ne možemo razmaziti ni hranjenjem ili kupanjem.

Mnogi sisari odmah po rođenju staju na svoje noge i prate mamu, neki pak ostaju u gnezdu gde im mama donosi hranu dok ne počnu sami da hodaju. Ljudi ipak ne spadaju ni u jednu ni u drugu grupu sisara, već u treću (zajedno sa ostalim primatima): ljudske bebe su rođene da budu nošene. Oblik i položaj nogu i kičme, kao i Moroov refleks ukazuju nam na to.

Prednosti nošenja i za majku i za bebu su mnogobrojne te ću vam o tome pisati u nekim narednim člancima. Do tada, uživajte u nošenju jer će veoma veoma brzo doći trenutak kada beba više neće biti beba i želeće da hoda, istražuje, penje se, skače, i ponekad da se pomazi. Ali neće tražiti da ga nosimo svaki čas kao što bi čovek pomislio kad čuje da se dete može naviknuti na ruke.

Sa ovim „savetom“ sam se i sama srela kada sam pre nešto više od dve godine postala majka i odmah sam znala da je to savet koji neću poslušati.

A vi? Jeste li navikle svoje bebe na ruke?